Jedina dobra stvar u celoj priči su bile kolege. Da nismo bili samoinicijalno organizovani, ujedinjeni, i uporni u nameri da držimo firmu na nogama, propala bi odavno.

Tipično robovlasništvo. Kada je biran menadžment, verovatno su glavni kriterijumi bili ODSUSTVO pameti, inicijative, autonomije, sposobnosti organizacije vremena i prostora, veštine komunikacije i na kraju volje za radom. Cilj je očigledno bio da se postavi najgori kandidat na najodgovorniju poziciju, a zatim sve bolje kandidate ređati na sve niže pozicije. Nikad više posla za manju platu. Hronično u deficitu s radnom snagom, pa umesto da je pojačaju, a oni još otpuste ljude. Plata žalosna, bonusa je bilo, ali su često povećavali targete, dok bi sam naknada za ispunjen target bio manji, a radnicima, predstavljali kao uslugu i neverovatnu priliku da zarade "mnogo više" uz "malo više" truda, kao da su prodavci toliko glupi da ne mogu da sračunaju sami. Ako bi tražio povećanje plate, obavezno bi bio uslov da radiš nešto dodatno, ali ne u smislu dopunske obaveze, već bukvalno da popuniš još jedno radno mesto za 5K dinara. Radnika smatraju manje vrednog od bilo kog komada robe, kako u poslovnom smislu tako i u ljudskom. Svaki minut se gleda (bukvalno, preko kamera), kada se zakasni na posao, al se zažmuri kada se ostane duže (verovatno posledica toga što onaj koji to prati završi znatno ranije). Kada tražite osnovne materijale za rad, čekate ih nekad i nedeljama. Kada tražite neke osnovne stvari da bi se poboljšali uslovi rada, u 90% slučajeva budete odbijeni, da ne kažem "oduvani". Ako neko vidi oglas za ovu firmu ili mu neko preporuči, moja iskrena preporuka je da se prilika propusti, što će vam sačuvati živce, energiju, volju za životom i veru u ljude.

Nema tog saveta koji bi menadžment poslušao i primenio.